Intervju sa Bratislavom Petkovićem

Gospodine Petkoviću, kada se kod Vas javila ljubav prema automobilima?

Pripadam generaciji posleratnih beogradskih klinaca koji su živeli u posleratnom sivilu. U to vreme je za nas automobil predstavljao neko čudo, mnogo više nego za generacije posle. Iz Beograda moje mladosti pamtim miris loše sagorelog benzina pomešanog sa mirisom balege, jer su do 1962. godine Beogradom išla zaprežna kola i fijakeri. Mi, deca prestonice, imali smo privilegiju u odnosu na dečake iz provincije. Beograd je svetska raskrsnica i tu su prolazili razni automobili.

intervju-Braca-Petkovic

Počele se filmske koprodukcije, „Avala film“ je nudio dobre usluge, dolazili su sineasti, snimali filmove i mogli smo da vidimo automobile koji nisu mogli da se vide u provinciji. Pre nego što je počeo Beogradski sajam išli smo na parking „Metropola“ da gledamo najnovije automobile iz daleka, pošto su parkinzi bili dobro čuvani. Prednost prestoničke dece je bila i što smo automobile mogli da gledamo ispred ambasada. Ispred ruske mogli su se videti „pobede“, „moskviči“, „volge“, pa i „čajke“, pred američkom poslednji modeli „ševroleta“, „pontijaka“ i „kadilaka“, koji je bio službeni automobil ambasade. Pred nemačkom poslednji modeli „mercedesa“, „borgvarda“ „bmw“, pred francuskom „sitroeni“, prva „ajkula“ se pojavila pred ambasadom, zatim „renoi“ i „pežoi“. Mi smo to gledanje automobila zvali: “Idemo da mastimo nosom stakla“. Naslonimo lice i ostane masno staklo. Onda je počeo Beogradski sajam, to je negde 1957/58. godine, tih sedam dana nismo išli u školu. Skupljali smo prospekte na štandovima. Drugi izvor informacija bile su Američka čitaonica i British council, išli smo tamo da listamo “Road and track”, “Car and Driver”, “Autocar”, “Motor”, “Autosport”… neki su čak i slike sekli žiletima. “Gutali smo” te časopise, sakupljali prospekte, razgledali, razmenjivali ih.

“Automobil je sprava koja najbolje odražava vreme u kome je nastao. U automobilu su predstavljeni svi izumi civilizacije, od vatre do točka.”

Imao sam značajnu kolekciju prospekata sa sajmova i to je bio početak Muzeja automobila. Automobil je za našu posleratnu generaciju bio statusni simbol. Sadašnjim generacijama ne predstavlja ono što je nama predstavljao. Sada su nekako svi isti, jer su oštriji standardi bezbednosti. Nemate više one elegantne, lepe volane. Sužava se prostor za dizajniranje automobila. Ranije su automobili bili više po meri čoveka, danas ne možete da ih razlikujete dok ne vidite šta piše, dok ne vidite znak.

intervju-reklame

Kako se razvijao automobilizam u Srbiji?

Automobilizam se sporo razvijao jer su poreski nameti bili jezivi, iako nismo imali svoju proizvodnju. Mi smo tek krajem tridesetih godine počeli da sklapamo neke “ševrolete” u “Jasenici” u Smederevskoj Palanci. Onda je “Industrija motora Rakovica” uzela licencu i sklapala kamion “Praga RN-8”. Kod nas je bilo se naopako, mi smo prvo pravili avione, a tek onda automobile. Zbog tih visokih poreza i skupoće benzina imali smo najmanji broj automobila. Početkom tridesetih godina nabavna cena benzina u Rumuniji je bila ispod jednog dinara, a u Beogradu se prodavao po ceni od 6 do 8 dinara, a u unutrašnjosti čak po 12 dinara. Cena benzina je bila visoka, tako da su automobili igračka bogatih. Polovina svih automobila bili su”fordovi”, oni su napravili jednostavan auto, lak za održavanje, koji je bio relativno jeftin jer je osnovni model koštao oko 25.000, što je bila cena kuće sa placom od tri, četiri ara na Pašinom brdu. Bilo je to skupo. “Lančia lambda” je koštala 85.000, što je vila na Dedinju. “Bjuik” je koštao 120.000, što je bila jedna velika vila na Dedinju. “Rols rojsa” nije bilo, imao je samo jedan kraljevski dvor. Geca Kon je imao “mercedesa 540k”, koji je koštao čitavo bogatstvo. Ti automobili su nestali, rat je sve uništio. Automobili koji su sačuvani nalaze se u Muzeju automobila. Mi spašavamo žrtve progresa.

intervju-servis

Kažete da je uloga muzeja i da spašava žrtve progresa. Da li entuzijazam bio vaša ideja vodilja kada ste došli na ideju da napravite muzej i kakva je bila uloga države u realizaciji Vaše ideje?

Nikada nisam dobio pomoć države da sačuvamo ovaj deo istorije od zaborava. Čist entuzijazam. Jedno što je država dala je prostor za muzej i to sam teškom mukom izborio, osvajao sam deo po deo. To je prostor u Majke Jevrosime 30, prva javna garaža na Balkanu. Kada je napravljena pratila je najviše standarde garažne tehnike. Mi smo prva država u Evropi koja je jednu garažu zaštitila zakonom jer je 1997. godine, u vreme Vlade Mirka Marjanovića, zaštićena kao kulturno dobro. Izgrađena je 1929. godine po projektu ruskog arhitekte Valerija Staševskog. Nazvana je Moderna garaža. Služila je za održavanje, servisiranje i čuvanje automobila. Jedan od automobila koji je među prvima ušao u garažu “neš” model 870, koga je vozio Velizar Janković, sada je u Muzeju. Počeo sam da se borim za garažu 1985/86. godine, da bi Muzej bio osnovan 1994. godine. Ove godine slavimo 20 godina. Pokazali smo da ovo nije priča igrali smo samo jedno leto. Ovaj muzej radi 20 godina zahvaljujući poslastičarnici „Petković“. Mogu da se sprdaju sa tim koliko hoće, ali to je činjenica. Voleo bih da mi nađete još nekoga ko je svoj novac uložio u jednu kulturnu ustanovu. Spisak se završava na meni. Odigrali smo važnu ulogu u ovih 20 godina i podigli smo čak i tehničku kulturu. Muzej se održao u ovim teškim vremenima. Nikada nije bio zatvaran. Karakteristika ovog muzeja je što se nalazi u objektu koji ima istorijski značaj. Muzeološko pravilo je da se objekat, koji je zaštićen, vrati prvobitnoj nameni. Muzej je ispunio taj uslov. Po tome je jedinstven. Važna karakteristika muzeja je da je 90 odsto zbirke panorama onoga što se u automobilzmu događalo na prostoru bivše Jugoslavije od početka 20. veka.

Koji je prvi automobil u Vašoj kolekciji?

Prvi automobil koji sam nabavio bio je “Ford T”. Našao sam ga u Šumatovačkoj ulici kod nekog čika Žareta zvanog Papagaj. Nije hteo da ga proda i ja sam ga godinu, dve dana ubeđivao da mi proda. On je skinuo zadnji kraj automobila, ali je bio očuvan. Radio je sa njim na drvari u Franša D’Eperea, nije dolazio u centar grada, vozio ga je ka Voždovcu. Nismo mogli da se dogovorimo oko novca i ja u jednom razgovoru pomenem slučajno predratnog tenora Mijata Mijatovića i on se oduševi. Moj deda je držao kafanu pre rata, pa sam imao neke ploče Mijata Mijatovića i gramofon na navijanje. Bilo je tu deset ploča, gotovo ceo njegov repertoar. On se oduševi i vidim ja gde mu je Ahilova peta. Ponudim mu gramofon i ploče. Doplatio sam mu nekih 500.000 u ono vreme, 1965. godine, što nije bilo malo, ali je auto bio očuvan. Zadnji kraj sam našao kod nekog Pipelje u Užicu koji je pre rata držao rent a kar. To je bio prvi kompletan auto kao eksponat muzeja. Sada ih u kolekciji ima oko 100.

intervju-Braca-Petkovic-1967

Koji se automobili u Vašoj kolekciji izdvajaju?

Imam tricikl “Marton Gardon” iz 1897. godine sa motorom sa” De Dion Bouton” motorom zapremine 173 kubnih centimetara i jednom i po konjskom snagom. To je prvi motor koji se okrenuo preko 1.000 obrtaja, prvi koji je koristio električnu svećicu i električnu varnicu. Imao je baterijsko paljenje, nije bilo magnetno paljenje. To je bio revolucionaran motor. Našao sam ga 1969. godine, za restauraciju mi je bilo potrebno pet, šest godina. Nisam mogao da nađem nikakve crteže i slike za njega, jer je firma koja ga je proizvodila bankrotirala. Rekonstruisao sam ga po nekom osećaju i po slikama drugih sličnih proizvođača uz pomoć prijatelja, kumova i entuzijasta. Dragocen auto u kolekciji je “lanča lambda”, prvi automobil sa bregastom osovinom u glavi motora. To je automobil koji je bio 20 godina ispred svog vremena a finanijski je bio potpuni promašaj. Tu je jedan “Buick“ iz 1928. godine, samo je 11 izveženo iz Amerike.