Интервју са Братиславом Петковићем

Господине Петковићу, када се код Вас јавила љубав према аутомобилима?

Припадам генерацији послератних београдских клинаца који су живели у послератном сивилу. У то време је за нас аутомобил представљао неко чудо, много више него за генерације после. Из Београда моје младости памтим мирис лоше сагорелог бензина помешаног са мирисом балеге, јер су до 1962. године Београдом ишла запрежна кола и фијакери. Ми, деца престонице, имали смо привилегију у односу на дечаке из провинције. Београд је светска раскрсница и ту су пролазили разни аутомобили.

Почеле се филмске копродукције, „Авала филм“ је нудио добре услуге, долазили су синеасти, снимали филмове и могли смо да видимо аутомобиле који нису могли да се виде у провинцији. Пре него што је почео Београдски сајам ишли смо на паркинг „Метропола“ да гледамо најновије аутомобиле из далека, пошто су паркинзи били добро чувани. Предност престоничке деце је била и што смо аутомобиле могли да гледамо испред амбасада. Испред руске могли су се видети „победе“, „москвичи“, „волге“, па и „чајке“, пред америчком последњи модели „шевролета“, „понтијака“ и „кадилака“, који је био службени аутомобил амбасаде. Пред немачком последњи модели „мерцедеса“, „боргварда“ „бмw“, пред француском „ситроени“, прва „ајкула“ се појавила пред амбасадом, затим „ренои“ и „пежои“. Ми смо то гледање аутомобила звали: “Идемо да мастимо носом стакла“. Наслонимо лице и остане масно стакло. Онда је почео Београдски сајам, то је негде 1957/58. године, тих седам дана нисмо ишли у школу. Скупљали смо проспекте на штандовима. Други извор информација биле су Америчка читаоница и Бритисх цоунцил, ишли смо тамо да листамо “Роад анд трацк”, “Цар анд Дривер”, “Аутоцар”, “Мотор”, “Аутоспорт”… неки су чак и слике секли жилетима. “Гутали смо” те часописе, сакупљали проспекте, разгледали, размењивали их.

“Аутомобил је справа која најбоље одражава време у коме је настао. У аутомобилу су представљени сви изуми цивилизације, од ватре до точка.”

Имао сам значајну колекцију проспеката са сајмова и то је био почетак Музеја аутомобила. Аутомобил је за нашу послератну генерацију био статусни симбол. Садашњим генерацијама не представља оно што је нама представљао. Сада су некако сви исти, јер су оштрији стандарди безбедности. Немате више оне елегантне, лепе волане. Сужава се простор за дизајнирање аутомобила. Раније су аутомобили били више по мери човека, данас не можете да их разликујете док не видите шта пише, док не видите знак.

Kако се развијао аутомобилизам у Србији?

Аутомобилизам се споро развијао јер су порески намети били језиви, иако нисмо имали своју производњу. Ми смо тек крајем тридесетих године почели да склапамо неке “шевролете” у “Јасеници” у Смедеревској Паланци. Онда је “Индустрија мотора Раковица” узела лиценцу и склапала камион “Прага РН-8”. Kод нас је било се наопако, ми смо прво правили авионе, а тек онда аутомобиле. Због тих високих пореза и скупоће бензина имали смо најмањи број аутомобила. Почетком тридесетих година набавна цена бензина у Румунији је била испод једног динара, а у Београду се продавао по цени од 6 до 8 динара, а у унутрашњости чак по 12 динара. Цена бензина је била висока, тако да су аутомобили играчка богатих. Половина свих аутомобила били су”фордови”, они су направили једноставан ауто, лак за одржавање, који је био релативно јефтин јер је основни модел коштао око 25.000, што је била цена куће са плацом од три, четири ара на Пашином брду. Било је то скупо. “Ланчиа ламбда” је коштала 85.000, што је вила на Дедињу. “Бјуик” је коштао 120.000, што је била једна велика вила на Дедињу. “Ролс ројса” није било, имао је само један краљевски двор. Геца Kон је имао “мерцедеса 540к”, који је коштао читаво богатство. Ти аутомобили су нестали, рат је све уништио. Аутомобили који су сачувани налазе се у Музеју аутомобила. Ми спашавамо жртве прогреса.

Kажете да је улога музеја и да спашава жртве прогреса. Да ли ентузијазам био ваша идеја водиља када сте дошли на идеју да направите музеј и каква је била улога државе у реализацији Ваше идеје?

Никада нисам добио помоћ државе да сачувамо овај део историје од заборава. Чист ентузијазам. Једно што је држава дала је простор за музеј и то сам тешком муком изборио, освајао сам део по део. То је простор у Мајке Јевросиме 30, прва јавна гаража на Балкану. Kада је направљена пратила је највише стандарде гаражне технике. Ми смо прва држава у Европи која је једну гаражу заштитила законом јер је 1997. године, у време Владе Мирка Марјановића, заштићена као културно добро. Изграђена је 1929. године по пројекту руског архитекте Валерија Сташевског. Названа је Модерна гаража. Служила је за одржавање, сервисирање и чување аутомобила. Један од аутомобила који је међу првима ушао у гаражу “неш” модел 870, кога је возио Велизар Јанковић, сада је у Музеју. Почео сам да се борим за гаражу 1985/86. године, да би Музеј био основан 1994. године. Ове године славимо 20 година. Показали смо да ово није прича играли смо само једно лето. Овај музеј ради 20 година захваљујући посластичарници „Петковић“. Могу да се спрдају са тим колико хоће, али то је чињеница. Волео бих да ми нађете још некога ко је свој новац уложио у једну културну установу. Списак се завршава на мени. Одиграли смо важну улогу у ових 20 година и подигли смо чак и техничку културу. Музеј се одржао у овим тешким временима. Никада није био затваран. Kарактеристика овог музеја је што се налази у објекту који има историјски значај. Музеолошко правило је да се објекат, који је заштићен, врати првобитној намени. Музеј је испунио тај услов. По томе је јединствен. Важна карактеристика музеја је да је 90 одсто збирке панорама онога што се у аутомобилзму догађало на простору бивше Југославије од почетка 20. века.

Kоји је први аутомобил у Вашој колекцији?

Први аутомобил који сам набавио био је “Форд Т”. Нашао сам га у Шуматовачкој улици код неког чика Жарета званог Папагај. Није хтео да га прода и ја сам га годину, две дана убеђивао да ми прода. Он је скинуо задњи крај аутомобила, али је био очуван. Радио је са њим на дрвари у Франша Д’Епереа, није долазио у центар града, возио га је ка Вождовцу. Нисмо могли да се договоримо око новца и ја у једном разговору поменем случајно предратног тенора Мијата Мијатовића и он се одушеви. Мој деда је држао кафану пре рата, па сам имао неке плоче Мијата Мијатовића и грамофон на навијање. Било је ту десет плоча, готово цео његов репертоар. Он се одушеви и видим ја где му је Ахилова пета. Понудим му грамофон и плоче. Доплатио сам му неких 500.000 у оно време, 1965. године, што није било мало, али је ауто био очуван. Задњи крај сам нашао код неког Пипеље у Ужицу који је пре рата држао рент а кар. То је био први комплетан ауто као експонат музеја. Сада их у колекцији има око 100.

Kоји се аутомобили у Вашој колекцији издвајају?

Имам трицикл “Мартон Гардон” из 1897. године са мотором са” Де Дион Боутон” мотором запремине 173 кубних центиметара и једном и по коњском снагом. То је први мотор који се окренуо преко 1.000 обртаја, први који је користио електричну свећицу и електричну варницу. Имао је батеријско паљење, није било магнетно паљење. То је био револуционаран мотор. Нашао сам га 1969. године, за рестаурацију ми је било потребно пет, шест година. Нисам могао да нађем никакве цртеже и слике за њега, јер је фирма која га је производила банкротирала. Реконструисао сам га по неком осећају и по сликама других сличних произвођача уз помоћ пријатеља, кумова и ентузијаста. Драгоцен ауто у колекцији је “ланча ламбда”, први аутомобил са брегастом осовином у глави мотора. То је аутомобил који је био 20 година испред свог времена а финанијски је био потпуни промашај. Ту је један “Буицк“ из 1928. године, само је 11 извежено из Америке.